Ove godine navršava se 20 godina poslovanja organizacije Smart kolektiv. Tim povodom, razgovarali smo sa Nevenom Marinovićem, direktorom organizacije.
Kakve misli i osećanja kod tebe budi 20-godišnjica organizacije?
Osećanja su dosta pomešana, pre svega jer dvadeset godina na neki način sugeriše da sam i ja omatorio (smeh), a tu je i neka vrsta preispitivanja da li smo uradili dovoljno. Razmišljajući o svemu tome, setio sam se i mnogih pozitivnih stvari koje smo uradili, kao i koliko toga se promenilo na bolje u domenu tema kojima se bavimo – ne samo zahvaljujući nama, ali u velikoj meri zahvaljujući nama. Pre dvadeset godina teme kojima smo se bavili bilo su potpuno nepoznate, a danas su deo mejnstrima.
Šta je bila inspiracija za osnivanje Smart kolektiva?
Kao i sve bitne stvari u životu, to se desilo dosta spontano i neplanirano. Pre svega, bio sam dosta aktivan 90-ih godina u različitim aktivističkim organizacijama i grupama, a posle 2000. sam mislio da je sa tim angažmanom gotovo. Pošto sam se dosta mlad oženio i postao roditelj, odlučio sam da se oprobam u marketingu koji je ipak isplativiji od kulture koja je moja profesija. Međutim za razliku od aktivizma, to me nije ispunjavalo i tako smo došli na ideju da te dve stvari povežemo. Moj drug Aca Miloradović imao je devojku, Agatu iz Poljske, koja je tamo pokrenula organizaciju pod imenom Fondacija za socijalne komunikacije i razmišljali smo da pokrenemo nešto slično, samo dosta praktičnije. Njih dvoje, Ljubica i ja smo brejnstormovali kako bi to trebalo da izgleda i tako je nastao Smart kolektiv. SMart, kao akronim od social marketing artizans, jer smo hteli da se bavimo socijalnim kampanjama, a kolektiv jer smo zamislili da delujemo na regionalnom, odnosno istočnoevropskom nivou, a kolektiv podseća na iskustvo sa OUR-ovima i SOUR-ovima na našim prostorima. Vrlo brzo smo krenuli da se bavimo ovim kampanjama kojima smo na neki način ostali verni, iako smo otišli u nekom drugom pravcu.
Koliko se ono čime se Smart danas bavi razlikuje od onoga što je 2003. godine bila ideja?
Razlikuje se u velikoj meri samim tim što se i marketing razlikuje u velikoj meri. Pre 20 godina kad smo se bavili kampanjama, više smo se oslanjali na neke ulične akcije, postere i slično, nije bilo društvenih mreža i svih novih formi oglašavanja. Međutim, ono što je nama od samog početka tu bilo interesantno, nije marketing kao takav, već mogućnost da povežemo nešto što su biznis alati sa nečim što je društvena misija. I zapravo dok smo učili o tome kako biznis, uz sve njegove alate, kapacitet, znanja, resurse, možemo da iskoristimo za neko društveno dobro, naučili smo nešto i o konceptu društveno odgovornog poslovanja. Tada smo krenuli da razmišljamo kako možemo da uključimo biznis sektor da još više radi za društvo, ne samo kroz društvene kampanje, koje i dalje radimo i ostali smo im verni, nego da se fokusiramo na širu sliku i utičemo na neke transformativne procese.
Neven Marinovic
Je l’ bi mogao da izvdojiš neke uspehe organizacije na koje si ponosan?
Mislim da je jedna od većih stvari bila kada smo uspeli da kao vrlo mladi ljudi okupljeni oko mlade organizacije, mobilišemo neke od najvećih kompanija tada u Srbiji, na neki način na potpuno poverenje, da podele sa nama našu misiju i formiramo Forum za odgovorno poslovanje, tada Forum poslovnih lidera. Kroz ovu mrežu, uspeli smo ceo pokret društveno odgovornog poslovanja da prenesemo na biznis sektor, da ga institucionalizujemo kroz aktivno učešće biznisa, kao i da ukažemo na veliki potencijal saradnje između biznisa i civilnog društva.
Druga stvar su socijalna preduzeća kojima smo zapravo počeli da se bavimo slučajno. Sa ciljem da uvećamo pozitivni učinak na društvo, radili smo na osnaživanju nevladinih organizacija i kroz povezivanje sa biznisom na jačanju njihovih poslovnih veština i kapaciteta. Neke organizacije su se izdvojile po određenim inovativnim modelima, bile su agilnije, spremnije za rizik i razvijale su dohodovne aktivnosti i želeli smo da ih predstavimo biznisu kao novinu koju treba podržati. Tako smo počeli da se bavimo socijalnim preduzećima i na neki način naučili šta taj koncept predstavlja. Ponosni smo što smo podržali zaista veliki broj takvih organizacija, ali i što smo u našoj kući pokrenuli Dobru torbu kao jedan model socijalnog preduzetništva i kroz Smart podržali razvoj Licaulice, brenda koji je danas prepoznatljiviji od nas. Posebno mi je drago što smo uspeli da kreiramo različite inovativne modele podrške, od neke vrste inkubatora socijalnih preduzeća do prvog fonda koji daje finansijsku podršku socijalnim preduzećima i koji je još uvek jedini u zemlji.
Da li je bilo kriznih trenutaka za organizaciju i šta je ono što je uprkos njima održalo Smart koletiv na nogama?
Tokom svih ovih godina naravno da je bilo teških trenutaka i ne verujem da je bilo ko od toga zaštićen. Oni mogu da dođu u različitim fazama razvoja, iz različitih razloga. Mislim da ono što je nas održalo je taj naš jedinstven model gde smo se od početka i finansijski i partnerski oslanjali s jedne strane na donatore, a sa druge strane na biznis zajednicu koja nam je pružila veliki nivo samostalnosti i određene održivosti. Druga stvar je što smo uvek bili vođeni isključivo samo jednom vrlo uskom misijom, što nas jeste koštalo u velikoj meri raznih projekata i dodatnog finansiranja, ali smo opet zbog toga stvorili neku vrstu specijalnosti i prepoznatljivosti u tim oblastima. Treće, ljudi koje smo okupili su takođe uvek bili posvećeni temama kojima smo se bavili, bili lojalni organizaciji i bili spremni da prepoznaju benefite koje mogu da imaju kroz razvoj neke ekspertize u kojoj nema puno stručnjaka. Na kraju, to što je Smart moja inicijativa i deo mog identiteta me je dodatno motivisalo da izdržim u kriznim situacijama i da se potrudim da organizacija opstane.
Kada bi imao priliku, šta bi poručio sebi 20 godina mlađem?
Mislim da bi jedna poruka bila: probaj da, mlađi ti, napraviš ipak neki bolji balans između poslovnog i privatnog života. Iako je posao važan deo našeg identiteta, nije najvažniji i nije sve. Neke stvari na poslu možda lakše mogu da se nadoknade nego u privatnom životu. Drugo, stvari ne mogu da se dese na silu i ne treba se nervirati kada se nešto ne desi, jer to što smo zacrtali je samo jedna od verzija kako stvari mogu da se da se odviju. Treće, samo polako. Sad iz ove perspektive se jasno vidi da je potrebno vreme da se neke stvari dese i da su naš konstantan pritisak i rad, kao voda koja kapljanjem izdubljuje stenu, vremenom rezultirali. Takođe, sebi bih poručio da bez obzira što će biti raznih izazova i razočarenja, dok god to što radimo za mene ima smisla, treba da istrajem bez obzira koliko nepovoljno okolnosti deluju u tom trenutku.
